ZORAN ĐINĐIĆ U SRPSKOJ ISTORIJI - ISTORIJSKI KONTEKST

 

 

           Prevrat od 5. oktobra 2000. u trenutku svog nastanka savremenicima se činio kao događaj koji je predstavljao radikalan diskontinuitet u modernoj istoriji Srbije, možda čak i najznačajniji društveni prelom uopšte. Izgledalo je da je srpska istorija „prelomljena“, da su slomljeni nosioci totalitarnih i konzervativnih ideja, da je Srbija neopozivo kročila na mukotrpan put izgradnje modernog društva, da je konačno spremna da se suoči sa svojim totalitarnim nasleđem, da napusti svoje mitove i iracionalne predstave o sebi i drugima. Veoma brzo se, međutim, pokazalo da je taj utisak nastao samo zahvaljujući idejama i naporima tek nekolicine pojedinaca iz tadašnje vladajuće koalicije na čelu sa Zoranom Đinđićem, jer nije postojao konsenzus oko daljeg razvoja srpskog društva. Još brže se pokazalo da su postojale duboke razlike u vladajućoj koaliciji, a na površinu isplivali snažni relikti prošlosti koji su utemeljeni u periodu druge polovine 19. veka, kada je Srbija stekla svoju državnu i nacionalnu nezavisnost.

           Vraćanje „unazad“, toliko karakteristično za tradicionalna i nerazvijena društva, počelo je odmah po petooktobarskom prevratu. Taj proces se najjasnije pokazao u nespremnosti da se pristupi izmenama političkog sistema kako bi Srbija iz autokratskog prešla u moderno demokratsko društvo. Latinka Perović s pravom ističe da je Srbija veoma brzo reagovala potragom za novim vođom jer je autoritarni tip vladavine nešto što je imanentno srpskoj istoriji. Takođe, davno ukorenjeni socijalni egalitarizam i politički monizam ponovo su izbacili na površinu antikapitalističku i antiliberalnu ideologiju, kao i ideje o značajnoj ulozi crkve i vojske u društvenim procesima. To su bili elementi koji su uslovili snažan otpor reformističkim idejama Zorana Đinđića. Na površini sukob se iskazao kao sukob reformista i legalista, a personalno kao sukoba Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. U suštini, 5. oktobar 2000. stavio je na probu snagu srpskog društva da uspostavi kritički odnos prema neposrednoj prošlosti, ali i da izvede bilans istorije tokom koje ni jedna od realnih država u kojoj je živeo srpski narod nije mogla zadovoljiti težnje kako njenih političkih, tako i intelektualnih elita, niti je došlo do stvaranja modernog društva.

           Potreba za proučavanjem istorijskog nasleđa 5. oktobra nesumnjiva je, kako zbog samog događaja, tako i zbog više nego evidentne političke regresije u koju je Srbija ušla posle ubistva Zorana Đinđića. Istorijska nauka još uvek nije ponudila relevantne odgovore na karakter prevrata iz 2000. a već je pred njom otvorena nova enigma - kako je došlo do toga da se suštinske ideje 5. oktobra i svega onoga što je tokom poslednje decenije 20. veka predstavljalo simbol borbe protiv režima Slobodana Miloševića, dramatično promenjeno, i to u izuzetno kratko istorijskom intervalu? Da li su u pitanju savremeni fenomeni političke istorije ili dublje naslage prošlosti koje zadiru u temeljna pitanja srpskog kolektivnog mentaliteta i njegovog civilizacijskog identiteta?

           Da li se u Srbiji prošlost može proučavati bez ideološkog i političkog kompleksa, uz punu autonomnost istoričara? Naš odgovor je više negativan nego pozitivan, jer Srbija još uvek nije zrelo i razvijeno društvo. Još uvek je aktuelna podela na „patriote“ i „izdajnike“ i to u oba smera, u zavisnosti od ideja koje se zastupaju i ponuđenih objašnjenja. To je samo dobar pokazatelj nespremnosti da se prihvati pluralizam ideja zbog snažnih relikta totalitarizma. Još uvek se sledi i poštuje načelo „jedne strukture“ koje podrazumeva eliminisanje svih razlika i dominaciju „jednoga“. Osim ovih ograničavajućih faktora nastalih kao proizvod ideoloških podela u periodu posle Drugog svetskog rata, na mogućnost racionalnog proučavanja savremenih fenomena snažno deluju odsjaji tradicionalnih ideja koje su više nego jaki i u srpskoj istoriji i u istorijskoj nauci.

           Iracionalne predstave u srpskoj istoriji stare su koliko i sam narod. Osnovna karakteristika koja se veoma lako uočava, jeste dugo trajanje i presudan uticaj istorijskih neistina na kreiranje istorijske svesti srpskog naroda. I sami naučnici teško se oslobađaju drevnih naslaga prošlosti. Istorija srpske istoriografije jeste neprestani sukob dve struje: one koja zagovara i neguje, u različitim epohama na različite načine, mitsku i iracionalnu predstavu o prošlosti i one koja se bori za racionalno tumačenje istorije, u skladu sa zakonima nauke i za saopštavanje istinitih rezultata, bez obzira na to koliko oni ruše pojedine romantičarske predstave iz srpske prošlosti ili nisu u skladu sa vladajućim političkim i ideološkim konceptom.

           U svojoj suštini, ovaj problem se svodio na jasno uočljiv fenomen borbe između tradicionalnog i modernog obrasca razvoja srpskog društva, države i nacije u celini. U takvom društvenom okruženju, zloupotreba istoriografije bila je redovna pojava i ona se ogledala u poplavi tradicionalizma kada je politička elita u prošlosti tražila opravdanje za svoje postupke, izvodeći neprimerene antinaučne analogije. Takve predstave o sopstvenoj prošlosti najviše negativnih posledica ostavile su u prekretnim vremenima u periodima velikih lomova, čega u srpskoj istoriji nikada nije nedostajalo.

           Zbog čega su iracionalne predstave toliko jake u srpskom narodu, zašto ih se on teško odriče i grčevito čuva od drugih kulturnih uticaja – pitanje je koje zaokuplja svaku generaciju srpskih istoričara. Takve naslage u istorijskoj svesti teško se iskorenjuju. U ljudskoj prirodi još uvek je jaka potreba za iracionalnim poimanjem prošlosti, za emotivnim nadahnućem mitskim sadržajima iz istorije. Iako je u srpskoj istoriografiji snažno prisutan kritički pravac, i dalje je aktuelan problem njenog uticaja na kreiranje istorijske svesti društva u celini. Jedan od odgovora na pitanje zašto naučna istoriografija nije u punoj meri presudan činilac u kreiranju istorijske svesti, leži u činjenici da rezultati istorijskih istraživanja beskrajno teško dospevaju do "društvene baze". Još pre više od tri decenije Sima Ćirković je ukazao da rezultati istorijske nauke uvek imaju samo tanku intelektualnu publiku kao čitaoce. Na taj način, mesto nauke zauzimaju iracionalne predstave koje se tvrdokorno održavaju zbog prirode samog srpskog društva koje je u svojoj suštini duboko konzervativno.

           Istorijsku svest srpskog naroda određivali su mitovi o slavi i nekadašnjoj veličini, ali i o porazu na Kosovu 1389. Tada je stvoren jedan religiozni fenomen sa nacionalnom funkcijom, stvoren je kult smrti i poraza, kult smrti u ime života. Od tada je uspostavljen mit o borbi i žrtvovanju za slobodu po svaku cenu, iako srpski narod, kao ni bilo koji drugi narod, nikada nije živeo u skladu sa tom ideologijom. Istovremeno je od vremena neposredno posle Kosovskog boja u kolektivnoj istorijskoj svesti srpskog naroda zaživeo mit o izdaji. U ovom slučaju radilo se o „izdaji“ Vuka Brankovića, iako za to nikada nije ponuđen bilo kakav iole valjaniji dokaz. Vuk Branković je za Turke i dalje bio neprijatelj, čak je dve godine posle Kosovskog boja pokrenuo otpor i izgubio svoje preostale posede. Od tada se u kontekstu svrhe upotrebe sve moglo staviti pod pojam „izdaje“. Zanimljivo je i da epska svest nije istorizovala Marka Kraljevića, sina Vukašina Mrnjavčevića, kao izdajnika, već kao najvećeg junaka srpske junačke poezije, iako je on bio turski vazal i kao takav poginuo 17. maja 1395. u bici na Rovinama, protiv vlaškog vojvode Mirče.

           Takođe je izrazito pozitivno mesto u epskoj ali i zvaničnoj istorijskoj svesti dobio despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, iako je neposredno učestvovao u bitkama na strani turskog sultana Bajazita koji je pogubio njegovog oca. Najpoznatija je bitka kod Angore (28. jula 1402) protiv mongolskog vladara Timura. U ovoj bici učestvovao je i Stefanov brat Vuk Lazarević, kao i njihovi sestrići Grgur i Đurađ Brankovići. Za razliku od despota Stefana Lazarevića, general Milan Nedić, predsednik srpske vlade pod okupacijom u Drugom svetskom ratu, još uvek je žigosan kao „kolaboracionista“ i „izdajnik“, iako je, kako primećuje Petar Grujić, samo bio upravnik „džinovskog zarobljeničkog logora zvanog Srbija“, a nije, na primer, poslao ni jednog srpskog vojnika na Istočni front (iako su to radile sve druge zemlje okupirane od Nemačke), niti bilo gde van Srbije.

           Tursko osvajanje Srbije izmenilo je civilizacijsku strukturu srpskog naroda. To tada su Srbi bili organski deo tadašnje Evrope, a posle toga postaju deo jednog potpuno drugačijeg sveta, u kome je protok vremena bio sporiji, a postignuta ostavrenja izgledala su nepromenljiva i večna. Sa doalskom islamskog tipa društva izgubljeno je osećanje da istorijski tok predstavlja svrsishodan uspon i ima neki daleki cilj. Islam je konačni cilj stavio na početak i od toga postoji menjanje tek kad je kriza tog tipa društva i kulture došla u duboku krizu i čula kobno otkucavanje časovnika neophodnog sloma. Turska osvajanja dovela su do prekida kontinuiteta socijalnih, političkih i kulturnih ustanova koje su bile slične ili identične sa ustanovama na zapadu Evrope. Osim toga, faktor rata pretvoren je u osnovni motiv razvoja srpskog naroda. U takvim drastično izmenjenim istorijskim okolnostima, kosovski mit kao "apoteoza smrti" postao je osnova srpske nacionalne svesti. Knez Lazar je od 18. veka postao središnja ličnost kosovskog mita i oko njega se gradila kosovska ideologija kako je bolje "slavno poginuti nego sramno živeti". Tvorci legende bili su crkveni ljudi i ona je dobila i svoj teološki okvir - knez Lazar i kosovski junaci izabrali su "carstvo nebesko" umesto vojničke pobede. U savremenoj epohi, ovaj mit  je dobio svoju morbidnu funkciju - borba protiv neprijatelja čak i po cenu najvećeg narodnog stradanja. Epsko-patrijarhalni način razmišljanja pozivao je na borbu i u trenucima kada je niko nije nametao, a u kojoj ne bi postojale šanse na uspeh, kao što je to bio slučaj 27. marta 1941.

           U poslednjoj deceniji 20. veka izvršeno je nasilje politike nad istorijom. Izvedena je zloupotreba istorije u propagandno-političke svrhe. Iracionalna svest ponovo je oživela u istorijskoj svesti srpskog naroda u periodu raspada SFRJ. Poplava publicističkih radova koji su otvorili istorijske teme i zatamnjenu istoriju, presudno su uticali na kreiranje mišljenja i pogleda na blisku prošlost, samim tim i na istorijsko opravdanje političkih postupaka vladajuće elite.

           Iz prethodne komunističke epohe nasleđen je politički narcizam oličen u kultu Josipa Broza, koji je bio prenesen i na građane, pa je celo društvo imalo osećaj jednog iracionalnog ponosa. Uspostavljena je jedna vrsta kompenzatornog mehanizma posebnosti i nerealne vrednosti. U Titovoj epohi bilo je toliko preterivanja o državnim i društvenim dostignućima, o prirodnim bogatstvima i posebnostima, da su svi stanovnici počeli u to da veruju. Posebno je Titova spoljna politika, naročito kasnija politika nesvrstanosti, stvorila svest o Jugoslaviji kao svetskom faktoru što će izuzetno negativne posledice po srpski narod imati u epohi raspada SFRJ.

            I u novim uslovima, kada je pripadnost kolektivitetu klase zamenjen kolektivitetom nacije, Srbi su bili zahvaćeni i ponesen svojevrsnom patološko-psihološkom epidemijom mase, nekim posebnim načinom reagovanja, tako da su mnoge kolektivne pojave iz ovog perioda podsećale na daleke vekove "epidemičkog ludila". Ta kolektivna, naizgled spontana histerija, bila je, kako je to dosta davno definisao Vladimir Dvorniković, proučavajući neke druge društvene fenomene, plod programiranog, smišljenog manipulisanja masom u političke svrhe: "Posle velikih katastrofa i poraza, u nevolji, očajanju, ekonomskoj krizi, u sferi straha, nepoverenja i mržnje, u osećanju uniženosti i ugroženosti, narodi postaju najpodesniji za grozničave pokrete i revolucije, kadgod i do kraja besmislene".  

            Takva pseudoracionalna istorijska svest dovela je do "dezindividualizacije mase" i kolektivizacija pojedinca. Tako je „gomila“ postajala subjekat višeg reda, sa jednim zajedničkim psihičkim mehanizmom reagovanja, jednom voljom i jednim ciljem. Slično kao i u prethodnoj epohi kada je novi čovek „komunističke religije", uporedo sa pojačanim kolektivnim identitetom, kao i ponosom zbog pripadnosti "moćnoj zajednici socijalizma", razvijao i mržnju prema suparničkoj društvenoj i političkoj zajednici, u novim uslovima razvila se pripadnost naciji i mržnja prema drugim nacionalnim kolektivitetima.

            Racionalno mišljenje bilo je blokirano: sa tipično religijskim manirom prihvaćeni su ideologija, stavovi i obrasci mišljenja "novog poretka" u epohi Slobodana Miloševića. Individualno se potpuno podredilo kolektivnom "višem" interesu. Umesto individualnog, došao je kolektivni super ego. Tako psihički srasla celina nije trpela nikakav otpor, posebno ne individualno izdvajanje i kritičko promišljanje. Svakodnevna pojava bio je i "teror gomile" koji se manifestovao kao svojevrsna prirodna sila koja je u sebi sadržavala nešto iskonsko.

           Narod se priklanjao novom vođi jer mu je on na jedan jednostavan i slikovit način pružao odgovor na njegova pitanja i davao ime njegovoj anonimnosti. Masa se za to hvatala kao za apsolutnu istinu, neki novi darovani svet, neki novi obećani život. Svojim „da“ kojim odgovara vođi, oduševljena masa bivala je preobraćena i preobražena, u doslovnom smislu tih reči. Njena afektivna energija davala joj je polet, kao i hrabrost potrebnu ne samo da se podnese mučeništvo, već i da se ispolji surovost neophodna za pribegavanje nasilju. Automatsko mišljenje koje se nametalo od strane Miloševićevog režima, ispoljavalo je osetljivost na žive, stereotipne i ponavljane slike. Najupečatljiviji utisak ostavljale su reči bez ikakve veze sa njihovim stvarnim značenjem: "jednakost, sloboda, socijalna pravda, nacionalna ravnopravnost". Jezik ove propagande imao je sposobnost da u mnoštvu evocira snažna osećanja i ukorenjena verovanja. Takav jezik spajao je prošlost i sadašnjost, oživljavao je ideje trenutka pomoću starih emocija i preslikavao nekadašnje odnose na nove situacije.

            Na taj način je svaka nesigurnost mase mase bila odstranjena, svaka distanca ukinuta. „Nove“ ideje, snažno snažno plasirane od dela intelektualne elite, nisu bile samo sredstvo, instrument ambicije vođe i vladajućeg političkog poretka, već su tumačene kao „ubeđenje“, bespogovorno nametnuto naređenjem istorije ili dekretom Boga. Cilj svega što je činjeno činjeno u Srbiji u poslednjoj deceniji 20. veka, bio je da se po svaku cenu obezbedi trijumf – trijumf jedne političke doktrine, religije ili nacije. Ostali ljudi trebalo je da budu potčinjeni , a tim što bi se pokoravali, samo su vršili svoju „dužnost“. Tehnologija homogenizacije i mobilizacije grupe izvođena je mnogim i raznovrsnim ritualnim sredstvima za proizvođenje kolektivnog zanosa koja su moćno delovala na čula i um  obezličenih individua. Najkarakterističniji su: skupovi, povorke, parade, manifestacije, dekoracije i sve moguće revije broja i snage, kako bi svako video i osetio kolikoj snazi i kolikoj gomili pripada.

            Politički poredak koji je oličavao Slobodan Milošević temeljio se na niskim svojstvima, а uskom privilegovanom sloju omogućavao je laka zadovoljstva i brz uspeh, jer se od njih, ako su verno služili poretku, nije tražio nikakav ozbiljan napor. Takav poredak dugo nije mogao da iznedri pobunu, jer je onemogućavao nastanak „velikog gneva“. Bio je toliko korumpiran da je isključivao smisao žrtve za njegovu promenu. Pobuna nije mogla da nastupi bez jasne svesti o smislu žrtve. Poredak zasnovan na demagogiji i licemerstvu, što su posledice koje nagrizaju srpsko društvo i danas,  ostvario je društveni i građanski legitimitet prizemnih karakternih, mentalitetskih i moralnih svojstava. U tom smislu odgovarao je dobrom delu stanovništva.

           Zbog toga su u Srbiji na kraju 20. veka najviše cinici i hulje, nemoralni i asocijalni pojedinci govorili o višim moralnim vrednostima. Tako su porušene civilizacijske norme i elementarne kulturne vrednosti. Iz takvog tipa demagoga prirodno se razvio karijerista, servilan na jednoj a arogantan na drugoj strani. Takav čovek nije imao svoju osobenu ličnost, a glavna težnja mu je ambicija i primitivni materijalizam. Sve je to stvorilo i lik negativca koji se duboko raširio, pre svega u sferi duhovnosti. Zato je broj onih koji nikada ništa vredno nisu stvorili i čiji je glavni cilj bio da ometaju i eliminišu istinske stvaraoce, dostigao impozantan nivo, pretvarajući se vremenom u posebnu društvenu grupu čiji su se članovi lako prepoznavali i udruživali. Takvi negativci delovali su, naravno, u grupi i gomili jer su kao pojedinci bili bezlični i ništavni. Samo u grupi mogli su da ostvaruju društvenu moć (“učini drugog manjim da ti budeš veći”). Erih From je o takvim ljudima pisao kao o ličnostima destruktivnog i nekrofilnog karaktera.

           Srpski narod je i na kraju 20. veka ponovo svoju kolektivnu istorijsku svest tražio u mitu i religiji, u negovanju kulta smrti koji se, zaslugom pseudo elite usklađivao sa postojećim političkim odnosima. Ponovo je iracionalna ideologija nametnuta narodu, a ironijom istorije, nacionalni mitovi istorizovani su od onih koji su svoju ideologiju pre toga gradili na revolucionarnoj mitologiji. Odgovor tadašnje elite na nadolazeće izazove epohe (kriza na Kosovu, rušenje komunističkog poretka i nestanak bipolarnog sveta, kriza i raspad Jugoslavije, ekonomski sunovrat) bio je „ideološki okoštao u staljinističkoj matrici razmišljanja, ishitren, nepromišljen, isključiv“ i neusklađen sa glavnim tokovima promena i preobražaja u svetu. Bilo je to još jedno samozavaravanje proisteklo iz mitskog shvatanja prošlosti, ali i sadašnjosti. Na sve ove izazove, Srbija je kao odgovor ponudila ujedinjenje srpskog naroda u jednu državu, što je ponovo odložilo njenu ekonomsku i političku modernizaciju.

           I u ovoj istorijskoj situaciji deo srpske elite imao je kao svoj karakterističan izraz nacionalni mesijanizam. Verovalo se u "svetsko-istorijski značaj" rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, baratalo se neistoričnim predstavama o Srbima kao nezaobilaznom faktoru balkanske i evropske istorije u dugom vremenskom intervalu (odbrana hrišćanske Evrope od islama u srednjem veku ili rušenje Austrougarske monarhije, "tamnice naroda", u 20 veku). Tako je populizam, u nedostatku demokratije, ponovo postao zamena za racionalno promišljanje i donošenje adekvatnih političkih odluka.

           Matrica oko koje se sve vrtelo, bio je mit o mučeničkoj istoriji srpskog naroda, sa povremeno dodavanim „aditivima” u vidu retorike, potresnih slika ili simbolike. Mnogo od takvih slika, simbola ili termina, koji su već predstavljali istoriju, preselilo se u javni život. Znatan deo intelektualne javnosti i medija sledili su kurs povratka u prošlost. To je dovelo do prevladavanja nacionalnog kao svojevrsne sekularne religije. Prošlost nije sagledavana racionalno, već kroz obnavljanje starih mitova i legendi, punih nacionalno-romantičarskog naboja u kojima su bili prisutni sukobljeni interesi i emocije. Slika prošlosti postajala je nužno iskrivljena, što je sprečilo humanizaciju srpskog društva i otežalo pronalaženje sopstvenog puta u novoj epohi.

            Oni koji su bili duhovni inspiratori politike Slobodana Miloševića nastupali su kao «veliki znalci» prošlosti svoga naroda i prednjačili su u izricanju crno-belih kvalifikacija, ulepšavanju istorije i nuđenju stereotipnih slika o „istorijskom pravu“ svoga naroda nad drugim. Tako je stvarana atmosfera nacionalne moći bez pokrića. Sledila se mitomanska svest koja je govorila isključivim jezikom, a baratala uprošćenim i neistoričnim predstavama koje su svoje mesto dobili i u praktičnoj politici. Najistaknutiji predstavnici Miloševićeve intelektualne elite videli su pred sobom samo put na kome je Srbija, prema iracionalnom i mitološkom obrascu, morala da pobedi jer su „pravo i istorijska pravda“ bili na njenoj strani.

           Egalitarističke ideje imale su snažno uporište u političkoj kulturi Srbije tokom dva poslednja veka. Ideja o jednakosti podrazumevala je istovremeno i otklon od moderne civilizacije i suprotstavljanje strukturnim reformama srpskog društva. Takve ideje izrodile su površnost duha, upotrebu neistine ili podešavanje prividne istine, kao i nespremnost za odricanje koje bi tek naknadno donelo duhovne plodove. Tako su duhovna izolacija i vraćanje arhaičnim oblicima života postali dominantni procesi.

           Prvi novovekovni ideolog koji je ušao u kolektivno pamćenje srpskog naroda bio je Svetozar Marković. On je utemeljio ideju o „zaostalosti kao prednosti“, tj. o „neponavljanju puta“ koji su u svom razvoju prošli narodi zapadne Evrope. Njegovi sledbenici, oličeni u Narodnoj radikalnoj stranci koja je dugo vladala Srbijom, utemeljili su ideju radikalizovanja rešenja opštih problema naroda kome su pripadali. To su ideje o ubrzanju istorije i skraćenju puteva razvoja, ali ne sa ciljem da se stvori bogato društvo, bez koga nema prave elite, već da se u jednakosti ostvari „narodno blagostanje“.

           Te ideje bile su alternativni odgovor na ideje liberalizma koji je svojim izborom zapadnoevropskog puta dao na izazov modernizacije srpskog patrijarhalnog društva. Iz socijalizma je iznikao radikalizam i tako je stvoren suštinski problem modernizacije srpskog društva, koji je aktuelan i na početku 21. veka. Osnovna linija podele bio je odnos prema Zapadu kao kulturno-civilzacijskom i političkom modelu. Tada je uobličen projekat „narodne države“. Kako piše Olga Popović-Obradović, antinidividualizam, država kao patrijarhalna zajednica, ekonomski egalitarizam i nacionalno-teritorijalni mitovi bili su suštinske odrednice političke svesti. Narodna radikalna stranka je narodnjački socijalizam pretvorila u politički program mase. Karakter ove stranke i njena socijalna snaga uslovili su da se političke opcije u Srbiji definišu prema posebnom kriterijumu, čiju suštinu ne čini izbor između konzervatizma, liberalizma i radikalizma u evropskom značenju tih pojmova, već prihvatanje ili neprihvatanje evropskog civilizacijskog modela u najširem smislu, uključujući i karakter države.

           Veliki deo inteligencije imao je i ima predrasuda prema modernom društvu, pa se glorifikovala tradicionalna seoska kultura upravo od straha od prodora modernosti. Prihvatale su se samo one vrednosti zapadnoevropske civilizacije koje su se mogle dovesti u prividni sklad sa nacionalnom tradicijom. To je dovelo do stvaranja posebnog konzervativizma koji deo srpske inteligencije „narodnjačkog“ usmerenja još uvek vidi kao faktor napretka srpskog društva.

           Tako je i u modernoj epohi dominantna bila arhaična svest. Srbi su velike socijalne i nacionalne pokrete uvek shvatali samo kao vraćanje početku. Predstava o „novom“ kao o nečemu što istovremeno ne bi značilo i vraćanje prvobitnom, bila je strana tom mišljenju. Srbi su uvek pokazivali čudnu sklonost da u nove društvene oblike ulaze uz istovremeno oživljavanje retrogradne svesti, pa je teško utvrditi kada je taj narod i da li ikada i jeste prešao iz oblasti mitskog, iracionalnog u modernu civilizaciju. Napredak se uvek doživljavao kao obnova onoga što je nekada bilo, kao novo rađanje. Unutrašnji iracionalni kontakt sa pravremenima posebno je uočljiv kod humanističke inteligencije.

           Mitsko i iracionalno nasleđe bitna je činjenica srpskog realnog identiteta. To nasleđe, stečeno tokom dugih vekova, predstavlja faktor koji srpski narod i danas čini onakvim kakav on zaista jeste. Za razliku od zrelih civilizacija u kojima se jasno razlikuje šta je iracionalno a šta istorijsko mišljenje, srpski narod se teško oslobađa arhaičnog mišljenja. Iako mitski, iracionalni svet nije stvarnost, iracionalna podloga je izuzetno prisutna, a mitske impulse zamenjuju isforsirani patriotizam i religiozno-mistične egzaltacije.

           Nasleđe mitskog i iracionalnog odlikuje se određenim karakteristikama koje se mogu prepoznati u individualnom ponašanju i kolektivnom životu srpskog naroda. Srbi su imaginativni, impulsivno reaguju, iracionalno rasuđuju, skloni su zamenjivanju realnih tvorevina fiktivnim, logika im je krajnje mistična, neprestano se kreću između poslušnosti prema vlasti (autoritetu) i bunta, tj. osporavanja vlasti. Ujedinjuju se samo oko vođe i njegovih obećanja, ali ih neispunjena obećanja dovode do razočarenja i traženja novog vođe.

           Srpski narod još uvek nema svoj čvrst oformljen verski i kulturni obrazac, pa osećanje inferiornosti nadoknađuje fiktivnim tvorevinama. Zato se sopstvene mogućnosti preuveličavaju, posle čega dolazi do vraćanja u znatno niži statusni položaj od početnog. Kao pojedinci, Srbi su duhovno neukorenjeni i neprofilisani, što stvara prepreke za adekvatno iskazivanje i ostvarenje realnih nacionalnih i političkih interesa.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

milan ćirković
manja ristić
sonja rajin
marija nikolić
u krugu dvojice
kosta nikolić
bad music for bad people
avram goldmann
mateja vidaković
boy who can enjoy invisibility
čarna radoičić
nikola zmajević
evey .
radojica bunčić
dorian
muzička redakcija NRBG
kulturni teroristi
vukan karakašević
saša radojević
jelena djurović
milutin petrović
ljuljaškin video blog
irena javorski
tamara drakulić
ruby darling

Komentari:

 

 

Ime:
E-Mail:
Komentar: